Početna | ISPOVESTI | KAD TATA ČUVA TAJNE (Odlomak iz romana EVO ZAŠTO TE VOLIM)
KAD TATA ČUVA TAJNE (Odlomak iz romana EVO ZAŠTO TE VOLIM)

KAD TATA ČUVA TAJNE (Odlomak iz romana EVO ZAŠTO TE VOLIM)

Share Button

Ličila si na mene. To je bilo neosporno. I normalno. To će reći svaki ponosni tata.

„Drugarice, obično se ide na utvrđivanje očinstva, ali ovaj put, treba da se ide na utvrđivanje majčinstva. Ovo dete nimalo ne liči na tebe“, govorili su tvojoj majci svi od reda.

„Ma isti otac. Preslikani“, odobravali su drugi.

„Nek liči na oca. Narav se zna čiju će imati“, dodavali su treći.

Visoko čelo. Tanka, slaba kosa. Duboki zalisci. Čak se primećivalo da će ti obrve biti spojene! To baš i nije ženstveno…

„Pogledaj ti ove noge… Kratke…  I vidi te prste? Na koga je nasledila? Na mene i moju familiju nije. Nego? Na pokojnog dedu, tvog oca? Pa ona je preslikana, ista ti… Strašno… Da li je to dete moglo barem nešto od mene da nasledi“, vajkala se Suzana.

„Pa nasledila je“, šeretski sam joj odgovorio.

„Šta?“

„Pol… Žensko je, zar ne?“

„Ma idi, bre debeli, nemoj da me nerviraš. Ljubavi majkina pa što ne ličiš na mene? Mogla si barem moje oči da imaš“, govorila je kao ljuta, a ipak puna ljubavi, gledajući u tebe nasmejanu i razdraganu.

Istina. Mogla si da naslediš njene oči. Ali, uzalud. Ni to nije prošlo. Čitavo tvoje telo imalo je tragove moje familije. Nadao sam se samo da će jednog dana, kad dođe taj pubertet, ipak i geni tvoje majke pokazati da su prisutni u tvom telu.

DEVOJČAKICA

Smetalo joj je to što su mnogi mislili da si dečak.

A oblačili smo te baš kao devojčicu: sve u roze. Mislim, imala si ti i žute i zelene i plave i crvene stvari, ali roze je dominirala. I ljubičasta. Ja sam s vremena na vreme podsećao tvoju mamu kako mi je pre tvog rođenja govorila da joj je „baš fuj kad vidi neku devojčicu u raznim roze tonovima“.

„Naša kćerka nikad neće nositi roze“, imala je običaj da kaže.

Izgleda da je to zaboravila.

Kad bi je u šetnji s tobom neko zaustavio i rekao ti: „A kako se ti zoveš, maleni?“, tvoja majka bi skočila kao oparena:

„Ja sam devojčica i zovem se Nevena!“, govorila bi u tvoju odbranu, a ona druga strana izvinjavala bi se još dugo:

„Nisam hteo da vas uvredim, lepo dete, nego kosa malo… Nije baš…“

Kosa ti je stvarno bila očajna. Tanka. Kratka. Retka. S dubokim zaliscima, kao što već rekoh. I nikako da poraste. Suzana je s vremena na vreme imala običaj da ti odseče šiške – čula je da će tako kosa krenuti da raste valjda, šta li… Ali, nikakve vajde od toga nije bilo. Kosa nije pokazivala želju da raste s tobom. Nisu pomagale ni razne šnalice i gumice za kosu, kupljene valjda radi uroka.

A ti si napredovala baš onako kako je trebalo.

Naravno, tvoja majka je bila nezadovoljna. Htela je da jedeš više, da rasteš više, da spavaš više… Ali, ti si vodila svoju politiku. Prilikom svake kontrole Suzana je očekivala prekor lekara uz rečenicu „zašto vam je dete ovako slabo, mršavo, bledo“… Nikad se to nije desilo.

„Vaša mala princeza je pravi primer jedne vitke, žilave bebe. Ja više volim da su deca takva nego da ih kljukaju“, govorila nam je smireno doktorka kod koje smo te vodili od prvog dana.

I stvarno, bila si baš takva: vitka i žilava.

S tim valjda ide i svojeglavost. Ili na toj osobini treba da zahvalimo našim genima? Kao što sam ti već napisao negde na početku ove knjige: i tvoja mama i ja smo bili neopisivi baksuzi.

PRVA REČ

Zbunjivala si nas povremeno svojim ponašanjem, reakcijama.

Prohodala si baš na vreme.

Progovorila si baš onda kad treba. Prva reč ti je bila av-av. Vrlo jasno izgovoreno. Ali, onda si napravila pauzu od nekoliko meseci. I taman kad smo se i Suzana i ja uplašili da nešto nije u redu, upravo onda kada nam je već pomenuta doktorka objašnjavala da je s tvojim glasnim žicama sve u redu, ti si počela da izgovaraš reči. Ne sećam se, iskreno, da li si prvo rekla mama ili tata. Verujem da si prvo prozvala dedu i babu. Nije ni čudo: često smo te vodili kod njih. Razlog je bio jednostavan: imali su predivno dvorište, dobro izgrađenu kuću u kojoj nije bilo razloga za instaliranje bilo kakvih klima uređaja, imali su voćke i… psa. I njega si odmah zavolela.

„Moj duuuug Laki“, govorila si i mazila ga. To je bila jedna od tvojih prvih rečenica.

Nismo se dičili njome.

Nismo želeli da podsećamo na one roditelje čija su deca najveći genijalci ovog sveta, jer već sa deset meseci „tečno govore, majke mi“, naravno, u to vreme ne samo da samostalno hodaju već mogu i „čitav kilometar da pređu“. Nismo hteli da budemo oni što će terati dete sa nepune dve godine da uči kako se pleše, kako se svira klavir… Ima takvih, veruj mi, princezo. Uostalom, upoznaćeš ih.

TAJNE

Jednog dana, Suzana mi je ozbiljno zamerila što se toliko hvalim time šta radiš i kako napreduješ.

„Nemoj to. Ne volim da drugima pričaš o Njenji.“

Bio sam zbunjen.

„Zašto?“

„Ma šta ja znam. Jednostavno ne volim. Nemoj.“

„Ne mogu ja tako: moje dete raste i svima želim da pričam o tome kako raste i šta radi. Uostalom, to mi je baš dobro, jer sa drugim roditeljima razmenjujem iskustva o…“, pokušao sam da odbranim svoj stav.

„Nemoj, debeli, molim te. U redu je ponekad, ali, nemoj sa svakim da deliš sve priče o našem detetu“, bila je uporna tvoja mama.

Slegnuo sam ramenima.

„Života mi, ne razumem te. Ali, dobro. Neću više pričati“, oporo sam zaključio.

Kasnije mi je mnogo puta zamerala što se ne hvalim svim onim što ti radiš. Ali, tako je i sama tražila. A ovako sam i ja bio u povlašćenom položaju: čuvao sam sve tvoje tajne!

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top